Замислите да сте у огромном тржном центру где постоји на стотине биоскопа. Гледате око себе како би видели шта се приказује и примећујете филм са својим именом у њему. Невероватно!
Улазите у биоскоп и унутра нема никога осим једне особе. Врло тихо, покушавајући да је не узнемирите, седате крај те особе која вас чак и не примећује, сву своју пажњу усмерила је на филм. Погледате на платно и какво изненађење! Препознајете сваки лик у том филму – своју мајку, свог оца, браћу и сестре, своје вољено биће, децу, пријатеље… Онда угледате и главног јунака у филму – себе!

Ви сте звезда филма и то је прича о вама. А та особа поред вас па то сте такође ви, гледате себе како глумите у филму. Наравно, главни јунак је управо онакав какав ви верујете да јесте, а тако је и са свим споредним ликовима јер ви знате ту причу о себи. После неког времена, осећате како вам је помало доста свега овога чему сте управо присуствовали и одлучујете отићи у други биоскоп.

И у овом биоскопу је само једна особа која гледа филм и ни она не примећује кад седнете поред ње. Почнете гледати филм и препознајете све ликове, али ваша улога овог пута је споредна. Ово је прича о животу ваше мајке и она је та која гледа филм усмеривши на њега сву своју пажњу. Онда схватате да мајка није иста она особа која је била у вашем филму. Принцип на који она приказује себе потпуно је другачији.

Реч је о начину на који ваша мајка жели да је сви виде. Ви знате да то није истинито. Она једноставно глуми. Али онда схватате да је то начин на који она себе доживљава и то је нека врста шока за вас. Затим примећујете да лик који има ваше лице није иста особа која је била у вашем филму. Кажете себи: “Ах, то нисам ја”, али сад можете сагледати како вас види ваша мајка, што мисли у вези вас, а то је далеко од онога што ви мислите о себи.

Онда уочите лик свог оца и како га види ваша мајка, а то се много разликује од онога што ви видите. Потпуно је изврнуто, као и њено опажање свих других ликова. Видите начин на који мајка види ваше вољено биће и чак се помало наљутите на њу. “Како се усуђује!” Устајете и излазите из дворане.

Идете у следећи биоскоп и тамо се приказује прича о вашим вољенима. Сада можете уочити да начин на који вас ваши вољени доживљавају и тај лик је потпуно другачији од оног који је био у вашем филму или оног који је био у филму ваше мајке. Схватате начин на који ваше вољено биће види вашу децу, породицу, ваше пријатеље. Можете пратити како особа коју волите жели приказати себе, а то се разликује од онога како је ви видите.

Онда одлучите отићи на приказивање филмова ваших пријатеља, ваше браће и сестара и откривате како сви у својим филмовима “искривљују” ликове.

Након што сте одгледали све те филмове, одлучујете се вратити у прву дворану и поново видети властити филм. Посматрате себе како глумите, али више не верујете ни у шта, нисте више сигурни у властиту причу јер сте схватили да је то, ипак, само прича. Сада знате да је то што сте глумили целог живота заиста било беспотребно јер вас нико не види онако како бисте ви желели.

Јасно уочавате да сву драму која се одвија у вашем филму заправо нико око вас не примећује. Очигледно је пажња свих усмјерена на властите филмове. Људи чак не примјећују ни кад седате крај њих у њиховом биоскопу! Глумци су сву пажњу усредсредили на своју личност, а то је једина стварност у којој они живе. Њихова пажња је толико заузета личном причом да чак не опажају ни властито присуство – присуство оног ко посматра њихов филм.

У том тренутку за вас се све мења. Ништа више није исто, јер сада разумете шта се заиста догађа.

Људи живе у свом свету, у властитом филму, у својој причи. Они улажу сву своју веру у ту причу, и она је за њих истинита, али то је релативна истина јер није истина за вас. Сада можете видети да се сва њихова мишљења о вама тичу лика који живи у њиховом филму, а не у вашем. Онај коме суде уместо вас је лик који они стварају. Што год људи мислили о вама заиста се тиче само слике коју они имају, а та слика нисте ви. У овом тренутку јасно је да вас људи које највише волите заправо не познају, а ни ви њих не познајете.

Једина ствар коју знате о њима је оно што верујете у вези са њима. Упознати сте само са сликом коју сте створили, а она нема никакве везе са стварним људима. Мислите да добро познајете своје родитеље, брачног партнера, своју децу и пријатеље врло добро. Истина је да немате појма што се догађа у њиховом свету – што они мисле, што они осећају, о чему сањају.

Онда долазите до закључка да не знате чак ни себе, јер сте толико дуго глумили да сте постали мајстор у претварању да сте оно што нисте. Са свешћу о овоме увиђате колико је бесмислено рећи: “Моја вољена особа ме не разуме.”

Нико вас не разуме. Наравно да вас не разумеју. Чак ни ви не разумете себе. Ваша личност се непрестано мења, од једног тренутка до другог, у складу с улогом коју играте, у односу с другим ликовима у вашој причи, у складу с начином на који сањате у то време.

Код куће, ви имате неку своју одређену личност. На послу, ваша личност је потпуно другачија. С вашим пријатељима се понашате на један начин, а с пријатељицама на други. Али читавог живота сте унапред доносили закључке да вас други људи познају врло добро и кад они не направе оно што очекујете, ви то схватате лично, реагујете бесно и користите речи да створите много сукоба и драме ни за шта.

Сада је лако разумети зашто постоји толико сукоба међу људима. Свет је насељен милијардама сањара који НИСУ СВЕСНИ да људи живе у властитом свету, сањају свој сан. С тачке гледишта главног лика, која је једина тачка гледишта, све се врти око њега. Кад споредни ликови кажу нешто што не одговара његовом углу посматрања, он се љути и покушава одбранити свој положај. Жели да споредни ликови буду онакви какви он жели да буду, а ако нису такви, он се осећа увређено. Он све доживљава лично. Са свешћу о овоме можете доћи до решења, а оно је врло једноставно и логично: не схватајте ништа лично.

Једном кад увидите да ништа што они кажу или раде није због вас, није важно ко о вама шири гласине, ко вас за нешто криви, ко вас одбацује или се не слаже с вашим гледиштем. Ниједан трач не утиче на вас. Чак се не трудите бранити свој угао гледања. Једноставно пуштате да пси лају, а они ће засигурно лајати и лајати и лајати. Па шта? Што год људи рекли не утиче на вас јер сте отпорни на њихова схватања и емоционални отров. Отпорни сте на грабљивице, на оне који користе трач да повреде остале људе, на оне који желе искористити друге како би себе повредили.

Не схватајте ништа лично – порука је која представља одлично помагало за интеракцију с припадницима ваше врсте, између људи. И то је карта која вас води право у личну слободу јер више не морате управљати својим животом према мишљењима других особа.

То вас истински ослобађа! Можете радити што год пожелите, знајући да што год урадите нема никакве везе ни с ким осим с вама.

Ви сте једина особа која треба бринути за причу о вама самима. Свест о томе мијења све.

СЕТИТЕ СЕ, СВЕСТ О ИСТИНИ ЈЕ ПРВИ КОРАК ДО ОВЛАДАВАЊА СОБОМ, А ТО ЈЕ ОНО ШТО УПРАВО САДА РАДИТЕ. Подсетили сте се шта је истина.

Сада када разумете ову истину и кад сте свесни, како више било шта можете схватати лично? Једном када разумете да сва људска бића живе у свом свету, у властитом филму, у сну, овај споразум је прави здрав разум: Не схватајте ништа лично.

Дон Мигуел Руиз