Извор: 6yka.com
Мисао мења структуру… Видео сам људе како мењају свој мозак мислима, како би излечили раније неизљечиву опсесију и трауму, каже Норман Доидге, психијатар и аутор књиге “Мозак који сам себе мења”.
Неуропластичност: И добра и лоша
Људски мозак је невероватно флексибилан. Може се обликовати готово као пластелин, само уз мало више времена и труда.
У посљедњих 20 година, захваљујући брзом развоју у области сликања мозга и неуронауке, сада се може са сигурношћу тврдити да је мозак способан за реинжењеринг – и да смо ми сами инжењери.
Умногоме, неуропластичност – општи термин који описује трајне промене на мозгу током људског живота – је сјајна ствар.
Ево неколико разлога зашто:
Можемо повећати нашу интелигенцију.
Можемо научити нове вештине које нам могу променити живот.
Можемо се опоравити од одређених видова оштећења мозга.
Можемо повећати емоционалну интелигенцију.
Можемо се одвикнути од штетног понашања, уверења и навика.
С друге стране, можемо редизајнирати свој мозак нагоре!
Срећом, захваљујући нашој способности да се одучимо од штетних понашања, уверења и навика, можемо се увек вратити на прави курс.
Уверења мењају мозак
Доналд Хебб, рани пионир неуроластичности и неуропсихологије, рекао је да се неурони који заједно функционишу међусобно повезују.
Др Мицхаел Мерзеницх, који је данас можда најпознатији светски неуронаучник, надоградио је Хеббов рад, доказујући однос између мисли и структуралних промена у мозгу.
Наша искуства, понашање, размишљање, навике и начин на који реагујеш неодвојиви су од тога како се наш мозак обликује.
Негативне навике мењају наш мозак нагоре. Позитивне навике мењају наш мозак набоље.
Кукање и промене на мозгу
Како негативно понашање као што је кукање, мења структуру мозга?
Сви знамо некога ко је увек негативан. Особу која чини се никад није задовољна.
Негативни људи се готово увек жале на нешто. Још горе, људи који стално кукају не задовољавају се тиме да задрже своје мисли и осећања за себе, већ траже неког невољног слушаоца.
Несумњиво је да нервирају своје пријатеље и породицу, али не треба их кривити већ разумети.
Сви се жалимо на нешто с времена на време, Заправо, истраживачи са универзитета Цлемсон емпиријски су доказали да сви повремено гунђамо. Неки то само чине чешће од других.
Неки људи се жале како би на тај начин привукли пажњу и увек размишљају о томе како је њима теже него другима.
Неки су хронично незадовољни. Ако не причају о својој тегоби, онда вероватно размишљају о њој.
Психолози називају ово компулсивно понашање руминација, која се дефинише као репетитивно размишљање о проблему без краја и конца. Руминација је, нажалост, директно везана за депресиван и анксиозан мозак.
Људи који се стално жале имају мањи емоционални коефицијент, који је неопходан за разумевање емоција.
Њих не занима ваше гледиште, размишљања или осећања. Они ће користити сваку прилику да вам се изјадају.
Да ли је мозак крив? Одговор је углавном – да.
Већина негативних људи не жели да се овако осећа. Ко би желио?
Штетно понашање као што је кукање, ако му дозволимо да се континуирано одвија у мозгу, неминовно ће изменити мисаоне процесе. Измењене мисли воде до измењених уверења, што води до промена у понашању.
Наш мозак по природи има тенденцију да се фокусира више на негативне околности него на позитивне. Др Рицк Хансон, неуронаучник и аутор књиге Буддха’с Браин објашњава то овако:
Негативни стимули производе више неуронске активности него једнако интензивни позитивни стимули. Њих је такође лакше и брже уочити.
Понављање је мајка знања.
Када понављамо фокус на негативном, жалећи се константно, ми користимо неуроне одговорне за негативну тенденцију.
Тако да креирамо негативно понашање путем понављања.
Није могуће све време бити срећан и позитиван, нити то треба покушавати.
Међутим, треба да предузмемо конкретне кораке како бисмо се борили против негативног размишљања. Истраживања показују да је медитација један од начина.
