Жена која је јединствени пример у историји ратовања, са огромним заслугама али веома брзо заборављена од стране свог народа.
Милунка Савић је жена борац која је одликована највишим српским и савезничким ордењем. Многи историчари је називају српска Јованка Орлеанка.
Рођена је 1890. године у селу Копривница код Јошаничке Бање у Рашкој. Када је 1912. године објављена мобилизација, Милунка се пријавила под именом Милун Савић. У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се претварајући се да је мушкарац. Када је рањена и смештена у болницу, болничари су открили да је у питању жена.
У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. За вишеструко херојство, добила је Карађорђеву звезду са мачевима. У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка, вратила се на Солунски фронт. Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, када је заробила 23 бугарска војника.
Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу „Милош Обилић“.
Једина је жена на свету која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом.
Након завршетка рата, радила је у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи. Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, јер је прележала менингитис.
На иницијативу њених сабораца, од 1929. године запослила се као чистачица канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце својих палих другова из свог родног села.
За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике. Због те болнице ухапшена је од стране Специјалне полиције и шест месеци провела у логору Бањица.
1972. године, Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану. Сахрањена је на Новом гробљу у Алеји заслужних грађана.
Редакција
Извор: opanak.rs
