Данас, 23. априла обележава се двеста осма годишњица од избијања Другог српског устанка. Други српски устанак је део ширег историјског процеса који је у историји познат под називом Српска револуција.
После слома Првог српског устанка 1813. године, и Хаџи Проданове буне 1814. године, у Србији је дошло до великог незадовољства због великих намета, кулука и драстичних мера које су Турци предузели, а врхунац је достигнут у зиму 1814. године када је Београдски везир планирао да постепено ликвидира све утицајне људе у Србији. Крајем фебруара и почетком марта 1815. године започете су припреме за покретање Другог српског устанка. Почетак Другог српског устанка званично је објављен у Такову, 11. априла по старом календару, односно 23. априла по новом календару 1815. године. Тог дана биле су Цвети, верски празник и народни сабор у Такову, где су се окупили виђенији људи Рудничке и Чачанске нахије. Окупљени народни прваци замолили су Милоша Обреновића да се прихвати вођства устанка, наводећи да је народу дозлогрдила турска страховлада. Милош је обавестио окупљени народ о тешкоћама које им предстоје, о турској војној снази и исцрпљености српског народа да се дуго носи са надмоћним непријатељем. Ипак, прихватио је вођство под условом да му сви буду верни и послушни, а народу је изговорио чувене речи: „Ево мене, а ето вама рата с Турцима“. После двомесечних борби Турци су се задржали само у Београду и неколико утврђених градова. Ови војни успеси омогућили су Милошу да војну борбу настави дипломатском. Вештим дипломатским преговорима Милош Обреновић је до краја 1815. године закључио усмени мир с Марашли Али-пашом, по којем је признат за врховног српског кнеза. Он је мирним путем, пуних петнаест година постепено изграђивао аутономни положај Србије у оквиру турског царства, да би Хатишерифом од 1830. године Србији била призната аутономија, ствара се Аутономна кнежевина Србија предвођена Милошем као наследним кнезом, док су сачувана само два остатка турске власти, а то су годишњи порез и војска у градовима: Београд, Шабац, Ужице, Соко, Кладово и Смедерево. Хатишерифом од 1833. године Србија је територијално проширена са 6 нахија (које су биле ослобођене у Првом српском устанку). Милош није успео да до краја ослободи Србију, али је створио одличну основу да његови наследници то ураде. Други српски устанак на одређени начин представља темељ за стварање српске државе односно српске војске, а поред тога данас Српска Војска 23.април прославља као свој дан.
