17. март, обележава се као дан сећања на овај датум из 2004.године, када се догодио Погром Срба на Косову и Метохији – догађај који означава масовне нападе албанских екстремиста на српско цивилно становништво.

Под изговором да су Срби из села Зупче криви за дављење двоје албанске деце у реку Ибар, 16. марта 2004.године, албански екстремисти су напали српско становништво и од 17. до 19.марта протерали 4012 Срба, убили 11, срушили 35 цркава и манастира (већина је из 14.века), 935 српских објеката – кућа, школа и домова здравља. Да тај њихов изговор није био тачан види се у томе да се насиље над Србима проширило веома брзо на целу територију Косова и Метохије, што уствари доказује да је тај Погром планиран дуже време. О овим догађајима снимљено је неколико документарних филмова. Вишевековно паљење, рушење и претварање у џамије српских цркава и манастира, као и скрнављење и потпуно уништавање српских гробаља достигло је врхунац током и после 1999.године. То масовно уништавање српске националне баштине је један од ефикасних начина да се уклоне не само материјални докази континуитета постојања српског народа на Косову и Метохији већ и ради остварења права на отцепљење од Србије уклањајући верско и културно право на које се Срби позивају.

Последице мартовског насиља ни до данас нису саниране а најтрагичније је то што су поједина места од тада остала без Срба а ни 5% тадашњих протераних људи није се вратило у своја родна места. Срби на КиМ ни данас нису слободни на онај начин на који би требало да буду слободни људи у 21. веку.Све међународне организације на Косову и Метохији су осудиле етничко насиље Албанаца над Србима, али као и много пута до тада организатори оваквих немилих догађаја су остали ван домашаја закона.

Обавеза свих нас је да достојанствено чувамо сећања на људске жртве и материјална разарања наших културних добара на Косову и Метохији.      

Пише: Проф. историје Иван Стојановић