Турско купатило “Хамам” изграђено је крајем 17. века. Хамам је грађен од тесаног камена и опеке, а његов унутрашњи простор састоји се из свлачионице, места за купање – халвата и резервоара за воду – хазне. На крову, покривеним ћерамидом, налази се пет купола са стакленим окулисима, преко којих се осветљава унутрашњи простор. Према предању, приликом зидања Хамама, као везивни материјал за камен и циглу коришћен је малтер од песка и јаја.

Једно време Хамам је служио и као крематоријум. Ту су Турци спаљивали живе зулумћаре и хајдуке.

Конзерваторски-рестаураторским радовима објекат је обновљен најпре 1956. а затим 2003. године, стоји у делу “Врање на раскршћу” Емилије Остојић.

О Хамаму је писао и Борисав Станковић у 15. глави свог романа “Нечиста крв”. Описао је како се Софка ту купала са својим другарицама.

Према неким подацима има око 385 година откако је Хамам подигнут, док други извори кажу да је пре два века, записао је Миодраг Пешић у свом делу “ВРАЊЕ” из 1975. године.

Хамам је био врста сауне али на турски начин. Ту су се људи купали на пари, лежали на “тершени” (загрејан уздигнут мермерни под) где је избијала пара, а купање је завршавано у “курнама” (кабинама), које су, уместо завесама или вратима, биле затваране “пиштимаљима” (великим пешкирима који су за време купања имали функцију кецеље).

Према предању, камен и цигла су приликом градње Хамама повезивани малтером који је прављен од песка и јаја. Хамам је под заштитом државе па ће приватни власници морати да се постарају о овој древној грађевини, насталој крајем 16. века ( 16. век се помиње као период изградње у документима Скупштине општине Врање), навео је Пешић.

Толико предања и прича старих људи ни за један део оријенталне чаршије у Врању није везано, као за Хамам. Према речима чика Стоше, Хамам је подигао неки турски паша који је у харему имао преко тридесет ханума (турски ханıм – удата муслиманка, жена, супруга). Њему су причали стари људи да је Хамам сазидан око 1590. године. Пошто у то време није било креча и цемента, раја је сакупљала по селима јаја која су затим мешана с неком смешом и тиме зидови малтерисани. То веровање се одржало у народу јер и дан-данас се види да су спољашњи зидови жуте боје, записао је Риста М. Симоновић у свом делу “Друштвена историја Врања”.

У периоду турске владавине у Врању је живео Синан, звани Мехмед-паша, који је по наређењу султана морао да умири зулумћаре из овог краја. Паша је добио овлашћење да може да пресуђује и да извршава пресуде. Он је имао један обичај да сваког осуђеника прво окупају а онда га обесе о врбу испред Хамама.

Хамам је неко време служио и као тамница онима који су били осуђени на смртну казну од стране паше. Казна је извршавана тако што се “ћулан” загревао до температуре усијања гвожђа а осућеници би били унутра, где су умирали у страшним мукама. Тек следећег дана је ћулан отваран, записао је Симоновић.

Хамам данас представља велико културно добро и споменик од великог значаја. У питању је турско купатило у коме су се купали посебно мушкарци и жене. На крову се налазе пет купола са стакленим окулусима који су служили за осветљавање унутрашњости хамама. Унутрашњост се састоји од свлачионице, затим халват (места за купање) и хазису (резервоар за воду).

Грађен је у стилу балканско оријенталне архитектуре тога времена, и као такав има велику важност јер су такви објекти сада веома ретки.

И поред рестаураторских радова на њему, Хамам није доступан за посетиоце. Када би до тога дошло у скорије време то би доста променило културну и туристичку слику Врања.

Пише: Проф. историје Иван Стојановић