После успеха у почетној, 1914. години рата и извојеваних победа на Церу и Колубари (прве Српске и уједно прве Савезничке победе у Првом светском рату), дошло је до затишја на Балканском ратишту.

Почетком октобра 1915. године здружене Аустроуграска Балканска војска и 11. немачка армија, под командом фелдмаршала Аугуста Макензена крећу у офанзиву на Србију. Средином октобра Бугарска војска напада Србију и продире све до Скопља. Тим потезом она ће спречити планове српске војске да се повуку долином Вардана у Грчку.

После пораза од непријатељских јединица Српска влада и краљ доносе одлуку да не капитулирају, већ да се повуку у земље. Стање на терену је било такво да је Србија била окружена непријатељима са свију страна и једина могућност за повлачење била је преко Црне Горе и Албаније.

Прва колона, у којој су били краљ и влада, кренула је 26. новембра 1915. године из Призрена у правцу Скадра. За њима је, неколико дана касније, кренула главнина све три српске армије из Пећи преко Црне Горе ка Скадру.

Хладноћа, глад, умори куршуми арнаута однели су велики број живота, који се процењује на око 70 000. Из података српске Врховне команде сазнајемо да је на албанску обалу стигло око 110 000 војника и 2 350 официра.

Након више од месец дана и уложених надљудских напора српска војска стигла је на договорена места, Скадар, Драч и Валона, одакле је требало да их покупе савезнички бродови и превезу на Крф. Долазак на албанску обалу није значио и крај невољама јер ће савезници одуговлачити са превозом.

Захваљујући руском цару Николају II убрзана је савезничка помоћ. До 15. фебруара превезено је на грчко острво Крф 135 000 и у Бизерту око 10 000 људи, док је до априла пристигло нешто више од 150 000.

Болесници су ради изолације и лечења били пребачени на острво Видо, место које ће за многео д њих бити последња станица у животу. Неколико хиљада мртвих војника сахрањено је у мору (Плава гробница).

Након опоравка српске војске она је реорганизована и добро наоружана већ у пролеће 1916. године послата на Солунски фронт где ће бити покушан пробој овог фронта (у јесен се одиграла битка на Кајмакчалану против Бугара).

Пише: Проф. историје Иван Стојановић