Фото: Википедија

Када је 1830. године Кнежевина Србија добила унутрашњу аутономију, она је желела да остави оријентално наслеђе за собом и да се приближава европским вредностима. Ту се мислило на привреду, финансије, трговину и архитктуру.

Да се подсетимо да динар као валуту, поред Србије, користе и још неке државе. Име “динар” потиче из периода старог Рима, негде из друге половине 3.века п.н.е., од латинске речи денариус. У питању је био сребрни новац.

Што се тиче српског динара, први сачувани помен је из периода средњег века, тачније за времена владавине Стефана Првовенчаног (династија Немањића). Србија је имала доста рудника па се новац ковао све док је постојала средњовековна држава, до пада Српске деспотовине 1459. године. После тога српска валута ће чекати 19. век, тј. борбу за обнављање нововековне српске државности.

У борби за елементе државности кнез Михаило Обреновић је радио на стварању националне валуте. Она ће се и појавити 1868. године са његовим ликом, у апоенима од 1, 5 и 10 пара. По угледу на средњовековну Србију законом из 1873. године, 12. децембра проглашен је динар као национална валута. У оптицају се појављује први пут 1875. године, са ликом кнеза Милана, од сребра, у апоенима од 50 пара, 1 и 2 динара.

Појава домаћег новца била је потребна за стабилизацију тржишта јер је на територији Кнежевине Србије до тада циркулисало 38 различитих валута. Следећи корак у сређивању монетарног стања био је оснивање Привилеговане Народне Банке Краљевине Србије која је отпочела са радом 1884. године.

Динар ће бити званична валута и у Југославији, током чијег постојања је Србија била у њеном саставу. Од поновног осамостаљења Републике Србије динар остаје званична валута и до данас.

У 21.веку многе државе су узеле као своју, заједничку валуту Европске уније под називом евро. И код нас се она доста користи али Србија није желела да се одрекне своје традиционалне националне валуте.