Дан сећана на српске жртве у Другом светском рату обележава се данас, 21. октобра као спомен на крваву јесен 1941.године, када су немачке окупационе трупе извршиле масовна стрељања цивила у Крагујевцу, као и широм Србије. Стрељање у Крагујевцу 21. октобра 1941. године представља један од највећих злочина нацистичке Немачке у току Другог светског рата. Немачке окупационе снаге су у периоду од 19. до 21. октобра 1941.године у Крагујевцу и околини стрељале више хиљада цивила у знак одмазде. Новија истраживања утврдила су да су током тих дана страдале 2792 особе, међу којима су били и ђаци крагујевачке гимназије.

        Повод за стрељање били су немачки губици након сукоба са припадницима устаничког покрета. У сукобу здружених снага партизана и четника против немачких трупа, на путу између Крагујевца и Горњег Милановца, било је жртава на обе стране. Немци су изгубили 10, док је 26 војника било рањено. Немачки заповедник у Србији генерал Франц Беме издао је наређење да се за једног убијеног немачког војника стреља 100, а за рањеног 50 цивила.

        У знак сећања на жртве стрељања Десанка Максимовић је написала песму – Крвава бајка, а Шумарице су претворене у Спомен-парк. Унутар меморијалног комплекса налази се 10 споменика подигнутих на местима где су се налазиле хумке стрељаних. Централни споменик представља Споменик стрељаним ђацима и професорима. Постао је симбол Спомен-парка и града Крагујевца. У оквиру парка се налази и Музеј 21. октобра.

Крвава бајка

Било је то у некој земљи сељака

на брдовитом Балкану,

умрла је мученичком смрћу

чета ђака

у једном дану.

Исте су године

сви били рођени,

исто су им текли школски дани,

на исте свечаности

заједно су вођени,

од истих болести сви пелцовани,

и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака

на брдовитом Балкану,

умрла је мученичком смрћу

чета ђака

у једном дану.

А педесет и пет минути

пре смртног трена

седела је у ђачкој клупи

чета малена

И исте задатке тешке

решавала:колико може

путник ако иде пешке…

и тако редом.

Мисли су им биле пуне

истих бројки,

и по свескама у школској торби

бесмислених лежало безброј

петица и двојки.

Прегршт истих снова

и истих тајни

родољубивих и љубавних

стискали су у дну џепова.

И чинило се сваком

да ће дуго,

да ће врло дуго,

трчати испод свода плава

док све задатке на свету

не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака

на брдовитом Балкану

умрла је јуначком смрћу

чета ђака

у истом дану.

Дечака редови цели

узели се за руке

и са школског последњег часа

на стрељање пошли мирно

као да смрт није ништа.

Другова редови цели

истог часа се узнели

до вечног боравишта.

Пише: Проф. историје Иван Стојановић