Као повод за битку, која је по многима била одлучујућа за касније догађаје и за поразе хришћанских држава, према најстаријем српском извору „Запис монаха Исаије“ је намера деспота Угљеше да заједно са својим братом краљем Вукашином истера Турке из Македоније (данашње Тракије).
Према мишљењу савремених историчара до ове битке је дошло без неког повода, већ да су браћа Мрњавчевић увидели опасност која надолази од Турака који су почели да освајају Балканско полуострво. Тренутак за изненадни напад на Турке је био идеалан јер у том моменту се султан Мурат са већим делом своје војске налазио у Малој Азији, а само мањи део остао да чува Једрене под командом Лала Шахина.
У записима монаха Исаије каже да је Угљеша дигао „све српске и грчке војнике и брата својега Вукашина краља“ као и „многе друге велможе,… негде до шестидесет тисушт изабрани војски“.
Док нпр. грчки писац из XV века, Лаоник Хајкокондил пише да су само браћа Угљеша и Вукашин са својим војскама кренули на Турке. Турски извори наводе да су браћа имала помоћ од властеле из суседних држава, Босне, Влашке и Угарске.
Маричка битка одиграла се 26. септембра 1371. године на реци Марици код места Черномен. У њој Османска војска изашла као победник а обојица браћа су изгубила живот у борби.
Вукашин је имао титулу краља коју је добио од цара Уроша Нејаког, као његов савладар. На престолу га је наследио његов син Марко Мрњавчевић, познатији као Краљевић. Нажалост он ће ускоро постати турски вазал, а у једној од битака (битка на Ровинама 1396. године) на страни Османске војске ће и погинути.
