Далеко од тога да буде губљење времена, досада је заправо корисно и благотворно стање које нам скреће пажњу на проблем да не користимо наше време на начин који води нашем најбољем интересу.
Родитељи – да видимо да ли се можете идентификовати са оваквим сценариом: шестонедељни је школски распуст. Ваше дете дође и каже вам “Мени је досадно”. Да ли се то догада: (а) после пет недеља; (б) после недељу дана; или (ц) током првог дана. Ако нисте одговорили под (ц), саветујем вам да два пута проверите да ли сте одиста родитељ.
Жена ми прича да кад је она била мала, њена мама је на такве изјаве одговарала: “Само је досадним људима досадно.” То ми се допада. То је одговарајућа грдња за дете које мора да научи како да се само забавља. Али је постављено на климавим научним темељима. Наговештава да је досада нешто нижеразредно изнад чега способнији људи могу да се уздигну. Да ли је заиста тако?
Психијатри са Универзитета Брендаис у Масачусецу су посматрали однос измеду склоности ка досади и интелигенције (другим речима, коефицијента интелигенције). Они су волонтерима, који су, узгред, узети из војске, дали да ураде изузетно досадан задатак. Од волонтера се тражило да 30 минута без престанка исписују слова „цд”. Речено им је да то раде умереном брзином, опуштено и смирено. Било је веома досадно. Наравно да су га оценили као досаднији и незанимљивији од другог задатка, писања кратке приче инспирисане сликама из часописа. Такође су се осећали поспаније, неспокојније и безвољније током тих ужасних пола сата. Истраживачи су на волонтерима спровели исто тако и формално тестирање коефицијента интелигенције користећи такозвани “стандардни војни класификациони тест” (тај тест коефицијента интелигенције је развијен за војну употребу за време Другог светског рата, с циљем бољег распоређивања нових регрута на одговарајуће војне функције). Истраживаче је занимало да упореде ниво интелигенције волонтера са тим колико им је постало досадно за време задатка са исписивањем слова „цд”. И постојала је невероватна веза. Што је особа била интелигентнија. то јој је досаднији тај задатак био. Другим речима, највиши ниво досаде на задатку са исписивањем,,цд” доживели су најинтелигентнији међу волонтерима.
Мада то није директно у контрадикцији са идејом да се само досадни људи досађују, родитељ који би свом детету које се досађује рекао да је “само интелигентним људима досадно” сигурно не би постигао жељени резултат оваквом грдњом. Откриће да је интелигенција повезана са досадивањем додатна је подршка идеји да је досада сигнал да се прекине са садашњом активношћу и да се потражи нешто смисленије. Откуд је то тако? Очекивало би се да интелигентнија особа савлада одређну активност и према томе брже истроши изазов него неко мање интелигентан. Ако се досада понаша као сигнал за недостатак изазова, онда бисте очекивали да интелигентнија особа лакше почне да запада у досаду због неке активности, што је управо ово истраживање показало. То је опет додатна подршка идеји да је досађивање далеко од тога да буде губљење времена, је заправо корисно и благотворно стање које нам скреће пажњу на проблем да не користимо наше време на начин који води нашем најбољем интересу.
Одломак из књиге: Црна овца: није ни тако лоше бити лош, Ричард Стивенс, Плато
Извор: detinjarije.com
