Родитељи су најважнији сарадници школе и подршка успешном школовању деце. Сарадња школе и родитеља је и кључни фактор у превенцији школског неуспеха, а подразумева интеракцију родитеља и наставника, размену информација, као и усклађивање активности које воде истом циљу – унапређење рада школе и боља постигнућа ученика. Ниједан родитељ не треба да заобилази одељењског старешину ако сматра да његово дете има проблем са неким од предметних наставника и да тај проблем решава сам, јер ће на тај начин најчешће доћи до нарастања проблема, неразумевања и почетка неконструктивне комуникације са свим структурама у школи. После неуспешне комуникације са предметним наставником, незадовољни родитељ обраћа се директору школе, који стручну службу упознаје са проблемом.

Родитељски састанци су један од најчешћих облика сарадње, али нису и најделотворнији. Присуствујући састанцима, родитељи добијају информације од одељењског старешине о раду њихове деце. Одељењски старешина настоји да изнесе што више података о ученицима, прво износи чињенице које се односе на успех ученика, онда и чињенице које се односе на њихов неуспех. На тај начин он уводи родитеље у тематику и ствара дискусиону ситуацију. Не укључују се сви родитељи у дискусију. Родитељи деце која показују неуспех, ако и дођу на родитељски састанак, држаће се по страни и своје мишљење неће износити. Уколико родитељи имају бољи увид у напредовање детета, наставници стичу комплетнију слику о детету, указује се могућност да превентивно реше одређене проблеме, имају јаснију слику о препрекама које треба превазићи, боље је напредовање ученика.

Одређен број родитеља наводи да између родитеља и школе, родитеља и наставника постоји перманентан сукоб који иде до искључивости и исказивања узајамног непријатељства. Чак и ако се са сигурношћу може претпоставити да је такво виђење односа на овој релацији искривљено, чињеница да у последње време често долази до изражаја једна врста узајамног неразумевања и супротстављених вредносних погледа између породице и школе, захтева темељно пропитивање постојећег стања и узрока неповерења између два актера најбитнијих за квалитет процеса образовања деце.

Родитељи су бројна, хетерогена група. Њихов основни заједнички интерес је крајњи исход школовања њихове деце – школски успех или постигнуће изражено кроз оцене. Међутим, хетерогеност родитеља, у смислу њиховог знања, вештина, социјалних релација и личне мотивације за сарадњу са школом, представља велики потенцијал за пуну партнерску сарадњу школа-родитељи, која подразумева интеракцију засновану на једнаком међусобном уважавању и остваривању узајамне користи.

Препреке у комуникацији и развијању сарадње родитеља и наставника узроковане су неуважавањем васпитне улоге родитеља од стране појединих наставника, различитим вредносним оријентацијама и узајамним очекивањима, стихијским комуницирањем са родитељима и недовољним компетенцијама појединих наставника за комуникацију са родитељима.

Родитељи су ти који најбоље познају своје дете, што говоре и резултати упитника, али наставници имају увид у другу страну дететове личности, у позицији су да објективније сагледају ученика, тако да би за ученика била већа корист од заједничког рада наставника и родитеља. Одсуство поштовања на релацији наставник-родитељ проузрокује проблеме веће од проблема комуникације. Нажалост и родитељи и наставници заборављају да су на истом задатку са циљем усмереним ка најбољем интересу детета.

Понекада родитељи представљају највећу препреку приликом комуникације са наставницима, односно њихова незаинтересованост за комуникацију и недостатак комуникацијских вештина. Будући да су превише заузети послом, немају времена да посећују школу па због тога сарадња између њих и школе трпи. Основа сарадње је међусобна информисаност (родитељи поседују највише информација о детету: у каквим условима живи, како реагује и како усваја новине, док наставник поседује информације о понашању детета у колективу, напредовању у учењу, прихватање ауторитета. Свака информација коју родитељ и наставник размене, корисна је за разумевање узрочно-последичних веза и планирању реакција и једних и других према детету.

Запажена је директна пропорционалност између нивоа образовања родитеља и формирања става према мишљењу наставника о њиховој деци. Наиме, ово истраживање показује да родитељи који имају нижи степен образовања уједно показују и виши ниво негативног самопоштовања те мање очекују и од своје деце и мање се укључују у активности школе. С друге стране, родитељи који имају виши ниво образовања и виши ниво позитивног самопоштовања имају и виша академска очекивања од деце и самим тим прате активности које школа спроводи и у које жели да их директно укључи. Релације између академских постигнућа родитеља и њихове деце треба посматрати и као резултат утицаја различитих срединских фактора. У новије време јављају се истраживања ,,родитељских улагања“ (енг. парентал инвестмент) времена, енергије и материјалних средстава у бољитак деце. У том смислу наглашава се да су улагања образованијих родитеља израженија, између осталог и због тога што су такви родитељи из сопственог искуства на разне начине имали прилику да осете погодности вишег образовања, као што су виши ниво новчаних примања, бољи положај у друштву, већа количина времена за властите потребе и слично.