Друга половина 19. века, а нарочито његов крај биће веома важни за Србију. Берлински конгрес из 1878. године донео је слободу српском народу и могућност самосталног развоја. Власотинце је једно од места које ће ту прилику искористити. Велику заслугу у том послу имаће породица Поповић.

После добијања слободе у Власотинцу су се створили услови за развој млинске индустрије. Као један од првих индустријских објеката био је Млин на Власини, изграђен 1895. године. Његов власник био је власотиначки трговац и индустријалац Гаврило Поповић. Он је откупио воденицу Прокопа Ђокића Црниловића која је била на том месту, а његови синови су доградили још два спрата. Млин се својим свечаним монументалним изгледом издваја у амбијенту, написала је Даница Валчић у својој књизи Градитељско наслеђе Власотинца. Радио је са седам турбина енергије 95 кw користећи воде Власине, са постројењима купљеним у Немачкој и Аустрији, и прерађивао два вагона жита дневно (вагон је количина робе око 10 000 кг која стаје у један теретни вагон).

Поред надоградње спратова Поповићеви синови су 1912. године уградили генератор јачине 20 кw и тако је Власотинце први пут добило електрично осветљење. Кредитна банка је 1937. године откупила млин. Тада је носио име „Аутоматски млин кредитне банке“.

Млин је грађен у умереном романтичарско-класицистичком стилу. Његова чеона фасада је складна и кохерентна композиција која на посебан начин тежи отмености и намеће се својом висинском доминацијом у панорами варошице. Прочеље (предња страна на којој се налазе улазна врата) млина расчлањено је по вертикали плитким неупадљивим пиластрима (архитектонски елементи који излазе из равни зида фасаде, имају облик непотпуног стуба, имају украсну намену и нису део конструкције грађевине) који се уздижу до завршног мотива који представља упрошћени лучни забат (троугласти или полукружни део двоводног крова који прекрива предњу страну). Склад, симетрија и хармоничност маса обогаћени су плитком пластичном декорацијом око прозорских отвора, истакла је Даница у свом делу.

У периоду између два светска рата, на старим пожутелим сликама, млин је приказиван као једно од обележја града. Иако би млин требао да представља једну сасвим обичну грађевину, са овим који је изградио Гаврило Поповић ситуација је сасвим другачија. Он стоји у центру града већ више од једног века као подсетник на неко друго време и на неке друге људе, који су били другачији од данашњих.

Током времена његов изглед се под утицајем различитих околности променио, али оно што је најважније је то да је он и даље фунционалан, а са свим својим годинама представља симбол једне епохе у грађевинарству.

Да ли данас постоји човек у Србији да није гледао, бар једном (многи и више пута), ТВ серију „Породично благо“? Један од наших најпознатијих сценариста и аутора Синиша Павић, у својим серијама често је користио ликове и мотиве из Власотинца и околине. У поменутој серији, у уводном делу шпице, ређају се фотографије знаменитости Власотинца, а као доминантна је управо слика Млина. Ове слике прати песма коју пева Жељко Самарџић, по тексту Љиљане Павић, супруге Синише Павића, која је један од потомака Гаврила Поповића, човека који је изградио овај млин.

Овај објекат који има више од 130 година и данас функционише. Сврстава се у занимљивија архитектонска остварења и очуван је као симбол једне епохе у развоју Власотинца.

На крају можемо закључити да је веома важно поштовати и чувати оно што смо добили у наслеђе, јер без прошлости нема садашњости а ни будућности.