Територијална обнова Римског царства за период владавине Јустијана I (527- 565) била је без ослонца и убрзо затим ће доћи до распада ове његове империје.

Крајем прве деценије 7. века власт у царству преузима Ираклије, 5. октобра 610. године. Он је био Картагински егзарх који је у Византији дочекан као ослободилац од владавине Флавија Фоке (602-610). Овим догађајем завршен је тзв. рановизантијски период.

У тренутку његовог доласка на власт Византија је била економски потпуно исцрпљена, а он ће бити један од њених највећих владара. Владао је од 610. до 641. године. Био је оснивач династије која је водила главну реч у царству све до 711. године. У овом периоду царство је водило ратове са Персијом, Аварима, Словенима, Бугарима и Арабљанима. Аварско-словенски савез је освојио цело Балканско полуострво, једино су успели да им одоле два највећа града Солун и Цариград, безуспешна опсада 586. године првог и 626. другог.

Током своје владавине Ираклије је извршио државне реформе, као и реформу војске. Територије царства у Малој Азији је ради лакше управе поделио на територијалне области које су називане теме, а којима су управљали стратези. Стратезима је дата уједињена војна и цивилна власт.

По мишљењу историчара за период његове владавине населио се највећи део Срба на Балкан.

На основу археолошких налаза из раног средњег века, као и подацима које имамо на основу писаних историјских извора темељи се ово насељавање Срба. Значајно дело које говори о томе је „De administrando imperio“ или О управљању царством, византијског цара Константина VII Порфирогенита (945-959), у коме је наведено да се тај процес одиграо баш за време владавине цара Ираклија.

Пише: Проф. историје Иван Стојановић