У једној учионици, негде у унутрашњости Србије, наставник историје почиње час не питањем „Ко је био Стефан Немања?“, већ: „Шта мислите, како би изгледао његов Инстаграм профил?“ Ученици се смеју, али већ у следећем тренутку почињу да размишљају: шта би објављивао? Које би хаштагове користио? Какву би поруку слао свом народу?
У том тренутку, историја престаје да буде списак датума и постаје нешто живо — нешто што се тиче њих.
📚 Историја као огледало времена — и нас самих
Историја није само наука о прошлости. Она је прича о нама: о томе ко смо били, шта смо преживели, шта смо научили — и шта смо заборавили. У времену брзих вести, кратких мемова и површних тумачења, историја нас учи да мислимо дубље, да постављамо питања, да разумемо контекст.
Али како то пренети ученицима који живе у свету TikTok-а и вештачке интелигенције?
🧑🏫 Наставник историје као приповедач и провокатор
Добар наставник историје није само хроничар — он је приповедач, провокатор мисли, понекад и адвокат ђавола. Он не почиње час реченицом „Данас ћемо учити о Првом светском рату“, већ питањем: „Да сте били младић у Србији 1914. — да ли бисте се добровољно пријавили у војску?“
Таква питања не траже „тачан одговор“. Она траже став. А у том процесу, ученик не само да учи историју — он учи себе.
🎓 Пример из праксе: У једној гимназији ученици су добили задатак да напишу „писмо из рова“ као да су војници на Солунском фронту. Резултат? Не само боље разумевање историјских околности, већ и дубока емпатија и поштовање према генерацијама које су живеле пре њих.
🧠 Историја као алат за критичко мишљење
У времену лажних вести и манипулација, историја је један од најмоћнијих алата за развој критичког мишљења. Она нас учи да:
- разликујемо изворе и тумачења,
- препознајемо идеологије и интересе,
- постављамо питања: ко прича причу, зашто, и шта је изостављено?
Историја није „једна истина“. Она је мозаик гласова, перспектива и контекста. Наставник који то уме да пренесе, не учи ученике само прошлости — већ их припрема за будућност.
🌍 Историја као простор за дијалог и помирење
У друштвима која носе терет конфликата, историја може бити и лек — или оружје. Зависи како се предаје. Ако се користи за подстицање мржње, она постаје опасна. Али ако се користи за разумевање, она постаје мост.
📘 Пример: У мултиетничким срединама, попут југа Србије, наставници историје често имају тежак задатак — да предају историју која је за неке болна, а за друге поносна. Они који успеју да отворе простор за дијалог, а не за осуду, граде нешто много веће од знања: граде поверење.
🔮 Историја у будућности: шта нас чека?
Како ће изгледати настава историје за 10 или 20 година? Да ли ће је предавати људи или вештачка интелигенција? Да ли ће ученици учити из уџбеника или кроз виртуелну стварност?
Можда ће уместо да читају о Берлинском зиду, ученици „проћи“ кроз њега у VR окружењу. Можда ће разговарати са дигиталним реконструкцијама историјских личности. Али једно ће остати исто: потреба за наставником који уме да постави право питање.
✨ Закључак: Историја није прошлост — она је позив
Историја није мртва. Она живи у нашим разговорима, у нашим изборима, у нашим вредностима. Она није само оно што се десило — већ и оно што смо одлучили да памтимо.
Зато је настава историје више од предмета. Она је позив на размишљање. Позив на дијалог. Позив на одговорност.
А сваки наставник који то разуме — не предаје само историју. Он је ствара.
Проф. историје Иван Стојановић
