Великa сеобa народа је процес у коме су се народи премештали са једног места на друго. Трајао је пет векова и имао етапе у којима су се одређени народи померали.
До сеоба најчешће долази када се промене услови живота на подручју на којем живе. Као најчешћи узроци сеоба били су недостатак хране, неодговарајућа клима као и напади од стране других народа или племена.
Велика сеоба народа започела је у другој половини 4. века, сто година пре краја периода старог века, тачније, 375. године. Њени покретачи били су Хуни који су прошли кроз равницу између Каспијског мора и планине Урал. Тај простор назива се „Врата народа“ и представља најкраћи копнени пут из Азије ка Европи. Када су они стигли у Источну Европу дошло је до померања великих група варварских племена и народа (како су их називали Римљани) ка централном делу Европе, у страху од Хуна, и тако је започела Велика сеоба народа, која ће трајати пет векова. У њој је учествовало више азијских, германских, словенских народа и народа са Севера. Велика сеоба народа била је узрок великих промена које ће довести и до пада Западног римског царства 476. године.
Подручје са којег су дошли Хуни налазило се на простору данашње Монголије и граничило се са Кином. Хуни су били брзи коњаници и сурови ратници, већи део свог живота су проводили на коњима, јели, пили, спавали. Где год су пролазили, разарали су све пред собом и сејали страх. Варварски народи који су се нашли на путу Хуна или су почели да беже или су им се потчињавали. Већ у првој половини 5. века Хуни су загосподарили великим делом Европе. Ујединитељ Хуна звао се Атила (434. – 453.), који је због своје суровости назван Бич Божји. По доласку у Еврипу, он је за средиште своје државе изабрао Панонску низију (подручје данашње Мађарске). Атила је био веома способан и храбар војсковођа. Он се није устручавао да напада државе као што су Византија и Западно римско царство, које су за то време важиле за моћне државе. Његово ширење на запад стигло је до простора данашње Француске, где је заустављен од Римљана. После претрпљеног пораза у бици на Каталаунским пољима 451. године, Атила се вратио назад и напао Апенинско полуострво. После почетних успеха повукао се у центар свог краљевства, где је и умро 453.године. Након његове смрти нагло је почео да слабе утицај и моћ Хуна. Ускоро они нестају са историјске позорнице.
Племена и народи који су учествовали у Великој сеоби народа
Међу великим бројем племена и народа који су учествовали у сеоби, посебно се истичу Готи, Англи, Саси, Франци, Лангобарди, Вандали и други германски народи. Померање народа пред Хунима било је из правца истока ка западу или југу Европе. Долазак Хуна изазвао је ланчано померање народа, тачније једни народи су потискивали друге.
Готи су се пре доласка Хуна поделили на Западне Готе (Визиготе) и Источне Готе (Остроготе). Визиготи су преко Балканског полуострва упали на подручје Византијског царства, а крајем 4. века прешли на простор Западног Римског царства где су убрзо под вођством краља Алариха I 410. године заузели Рим. И овде се нису дуго задржали већ су наставили сеобу и коначно се населили на Иберијско полуострво (данашња Шпанија). Остроготи су се после више година лутања населили на Апенинском полуострву (данашња Италија), где су створили своју краљевину.
Једно од германских племена имаће веома важну улогу у животу Европе. То су били Франци који су заузели велики део западне Европе. Њихова држава, Франачка, настала је на простору данашње Немачке, Француске и Италије, јер су управо ове данашње државе настале поделом Франачког царства Верденским уговором из 843. године између унука Карла Великог.
Један од народа који је био учесник у Великој сеоби народа а остао је упамћен у историји по великом злу. То су били Вандали, који су прошли целом Европом и населили се у северној Африци. Они су приликом освајања Рима 455. године, град опљачкали и уништили велики број храмова и споменика. По њима се и данас назива (вандализам) свако насилничко понашање, рушење и уништавање уметничких предмета. Крајем 5. и током 6. века у сеобе су се укључили и Словени.
Крај Велике сеобе народа и њене последице
Насељавање народа и племена током пет векова одигравало се у етапама. После прве етапе сеоба уследио је други, у којем су се прикључили нови народи, а међу њима су били и Авари и Словени.
Аварско-словенски савез био је један од најјачих на Балкану па су заједничким снагама Авари и Словени заузели скоро целу његову територију. Једино нису успели да освоје Солун 586. и Цариград 626. године (опседали их безуспешно). После неуспеле опсаде Цариграда савез се распада а Авари нестају.
Са завршетком Велике сеобе, Европу су погодиле друга померања, најзначајније су биле сеобе Викинга, Бугара и Мађара.
Викинзи су називани и Нормани, што у преводу значи „северни људи”. Они су својим бродовима из Скандинавије путовали по целом свету. На истоку су дошли у Русију, на југу су у Средоземљу основали своју краљевину, а на западу стигли чак до Северне Америке. Познати су били као застрашујући пљачкаши и разбојници.
Бугари су били полуномдски народ и почињу своје насељавање на Балкан 681. године када су прешли реку Дунав и настанили се између ње и планине Балкан. За време владавине Бориса I они су примили хришћанство, што им је помогло у опстанку на том простору.
Мађари су били азијски номадски народ који је у 9. веку стигао у Европу. Они су, као некада Хуни, постали страх и трепет. Али и њихов даљи продор на Запад зауставио је, 955. године, у бици на реци Лех немачки краљ Отон I, на простору данашње Немачке. Након овог пораза, Мађари су се вратили на подручју Панонске низије и основали своју државу. Као и Бугари, и они су примили хришћанство, а поред тога су прешли са номадског на седелачки начин живота (научили да обрађују земљу).
Сви наведени народи су били више племенски, нису имали своју државу, нису се бавили пољопривредом и сточарством, већ им је главна „грана привреде“ била пљачка. На тај начин су обезбеђивали храну и све што им је било потребно за живот.
Током времена ови народи су прихватили хришћанство, почели да се насељавају на простору некадашњег Римског царства. Почели су да прихватају обичаје и начин живота Римљана. Основали су насеља и почели да се баве земљорадњом. Повратак са номадског на седелачки начин живота, као и прихватање хришћанства, били су веома важни за стварање нових држава. Поред тога управо те две промене у начину живота су неким народима и помогле да опстану и преживе до данас. Најбољи пример су Мађари јер су они управо урадили то, прешли на седелачки начин живота и примили хришћанство, док су пре њих Хуни и Авари урадили све исто осим ових промена и зато су нестали као народи.
Последице Велике сеобе народа су скоро уништење Западне Европе, свих већих градова, културе и обаразовања. После неколико векова је почела обнова. Дошло је до спајања старе римске културе и германских обичаја под утицајем хришћанства и тако је настала једна нова култура, која је постала темељ средњовековних европских држава на којем ће се оне изграђивати.
Пише: Проф. историје Иван Стојановић
