Родитељи су најважнији сарадници школе и подршка успешном школовању деце. Сарадња школе и родитеља је и кључни фактор у превенцији школског неуспеха, а подразумева интеракцију родитеља и наставника, размену информација, као и усклађивање активности које воде истом циљу – унапређење рада школе и боља постигнућа ученика. Ниједан родитељ не треба да заобилази одељењског старешину ако сматра да његово дете има проблем са неким од предметних наставника и да тај проблем решава сам, јер ће на тај начин најчешће доћи до нарастања проблема, неразумевања и почетка неконструктивне комуникације са свим структурама у школи. После неуспешне комуникације са предметним наставником, незадовољни родитељ обраћа се директору школе, који стручну службу упознаје са проблемом.
Родитељски састанци су један од најчешћих облика сарадње, али нису и најделотворнији. Присуствујући састанцима, родитељи добијају информације од одељењског старешине о раду њихове деце. Одељењски старешина настоји да изнесе што више података о ученицима, прво износи чињенице које се односе на успех ученика, онда и чињенице које се односе на њихов неуспех. На тај начин он уводи родитеље у тематику и ствара дискусиону ситуацију. Не укључују се сви родитељи у дискусију. Родитељи деце која показују неуспех, ако и дођу на родитељски састанак, држаће се по страни и своје мишљење неће износити. Уколико родитељи имају бољи увид у напредовање детета, наставници стичу комплетнију слику о детету, указује се могућност да превентивно реше одређене проблеме, имају јаснију слику о препрекама које треба превазићи, боље је напредовање ученика.
Одређен број родитеља наводи да између родитеља и школе, родитеља и наставника постоји перманентан сукоб који иде до искључивости и исказивања узајамног непријатељства. Чак и ако се са сигурношћу може претпоставити да је такво виђење односа на овој релацији искривљено, чињеница да у последње време често долази до изражаја једна врста узајамног неразумевања и супротстављених вредносних погледа између породице и школе, захтева темељно пропитивање постојећег стања и узрока неповерења између два актера најбитнијих за квалитет процеса образовања деце.
Родитељи су бројна, хетерогена група. Њихов основни заједнички интерес је крајњи исход школовања њихове деце – школски успех или постигнуће изражено кроз оцене. Међутим, хетерогеност родитеља, у смислу њиховог знања, вештина, социјалних релација и личне мотивације за сарадњу са школом, представља велики потенцијал за пуну партнерску сарадњу школа-родитељи, која подразумева интеракцију засновану на једнаком међусобном уважавању и остваривању узајамне користи.
Родитељи се међусобно разликују не само по занимању, стеченом степену образовања, већ и по личном ставу и односу према школи и детету, његовом развоју и приступу васпитању. Школа као институција чија је делатност образовање и васпитање деце заинтересована је за постигнућа својих ученика. Образовно-васпитни рад је сложен процес у коме учествују многи фактори, а најважнији међу њима су родитељи и школа. Један од услова за испољавање позитивних ефеката образовно-васпитног процеса је сарадња ова два фактора.
Вишегодишњим радом у школи уочио сам да је улога родитеља на постигнућа деце у школи јако значајна. Ставови родитеља су нам значајни јер они представљају рефлексију онога што наставници раде у школи. Они су индикатор који говори о потреби за променама и новинама, а све то у циљу присутности свих показатеља подршке ученицима и континуираном доприносу школе бољим образовним постигнућима ученика. Пракса такође указује да ниво образовања родитеља има важну улогу у школском успеху деце. Бројна истраживања су показала да социоекономски статус, структура породице, васпитни стил родитеља, њихова укљученост у образовање деце, очекивања и емоционална подршка, представљају факторе породичне средине који доприносе појави школског неуспеха ученика. Резултати бројних истраживања показују да је низак социоекономски статус у корелацији са суженим могућностима избора школа, односно образовним неједнакостима, школским неуспехом, високим ризиком од раног напуштања школовања, нижим самопоуздањем и вишим нивоом школске анксиозности који воде ка нижем образовном постигнућу, нижим интелектуалним способностима, слабије развијеним академским и социјалним вештинама. Образовање родитеља је значајно јер показује колико су родитељи оспособљени да пруже помоћ ученику у одређеним школским задацима, какву вредност придају образовању, развоју академских циљева, те на тај начин деца генеришу и имитирају њихово понашање.
Приступ појединих родитеља може да има негативне последице, односно може да резултира искључивањем родитеља из дететовог живота што је неадекватан приступ, посебно ако се има у виду да присуство и укљученост родитеља током одрастања, па самим тим и школовања, представља императив за успешно васпитање деце. Родитељи и наставници треба да сарађују ради добробити деце, односно, основни смисао сарадње породице и школе јесте стварање што бољих услова за развој дечје личности у целини.
Колико ће родитељи бити укључени у рад школе зависи од школе и наставника више од карактеристика породице као што су расна и етничка припадност родитеља, њихово образовање, брачни статус родитеља, тако да је отвореност наставника за сарадњу са породицом веома значајан фактор у постизању исте. Уколико родитељи показују позитивну повезаност према детету оно постиже позитивне резултате и обрнуто, одбацивање детета води ка непослушности и агресивности, а самим тим и школском неуспеху.
Сарадња породице и школе је неопходна за успешну реализацију васпитно-образовних циљева и задатака. Сарађујући са породицом школа боље упознаје ученике, њихове особине, радне навике, способности, њихов положај у породици, могућност за изградњу поверења између породице и школе. Поверењем које породица указује школи, а и школа породици, могуће је деловати превентивно на неуспех ученика. Узајамни однос ове две институције омогућава реализацију васпитно-образовних циљева и задатака, проширују се и продубљују знања родитеља по питању образовне праксе.
Партнерство породице и школе у циљу превенције и превладавања школског неуспеха подразумева реципрочну интеракцију наставника и родитеља као и усклађивање активности, изградњу позитивних ставова у оба смера, обезбеђивање комплементарности улога, али и рационалну расподелу утицаја, тако да родитељ и наставник имају контролу над својим доменом активности.
Веома је важно да наставници указују родитељима на потешкоће које има њихово дете, јер се на тај начин долази до бржег, лакшег и ефикаснијег решавања проблема. Заједничким снагама породица и школа делују, како превентивно тако и корективно. Зато је потребна стална информативна веза између ових чинилаца како би се на тај начин остварило јединство васпитног деловања, што директно превентивно делује по питању јављања школског неуспеха.
Сарадња породице и школе треба да се остварује од тренутка када дете постане полазник образовне установе, да се даље продубљује и допринесе адекватном испуњавању васпитно-образовних задатака. Васпитање и образовање су брига и породице и школе, без њиховог заједничког залагања јавиће се пропусти у постизању васпитно-образовних и наставних циљева и задатака.
