Осећам вечерас, док посматрам ласте
И пупољке ране,
Како срце моје полагано расте,
Ко видик у лепе насмејане дане;

Како с младим биљем постаје све веће
И лако ко крило,
И како му цело једно небо среће
И пакао бола не би доста било;

Како чезне за свим што би живот мого
Лепог да му даде,
И да му ничега не би било много:
Тако су велике чежње му и наде.

Осећам да досад све је било шала
Мога срца врела,
Да још ником нисам своју љубав дала
Колику бих могла и колику хтела;

Да у мени цела нежна плима
Речи неречени;
Да бих срце могла поклањати свима,
И да опет много остане га мени.

Десанка Максимовић