Дан који у колективном памћењу народа има посебну дубину – Видовдан – данас се обележава широм Србије и дијаспоре као један од најважнијих датума у националном, културном и духовном календару.

Видовдан није само датум. Он је симбол, осећај, тишина пред сећањем. Тог 28. јуна 1389. на Косову пољу, сукоб није био само између две војске – већ између две визије света. Једна земаљска, друга небеска.

Кнез Лазар, као хришћански владар, суочен са неизвесношћу, бира вечност уместо пролазне победе. У предању је забележено да му се, уочи битке, јавио анђео са питањем: да ли бираш Царство земаљско или небеско? Одговор кнеза Лазара, „земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“, није само религијска слика – већ порука о узвишеним вредностима које надилазе материјално.

У том избору огледа се вера да жртва има смисао када је у служби истине, правде и заједнице. Зато се Видовдан у црквеном календару обележава као дан светог цара Лазара и српских мученика – с поменима, литургијама и молитвама широм манастира и цркава.

Видовдан се враћа сваког јуна да нас подсети ко смо, али и да нас пита – ко желимо да будемо? У савременом времену, када су духовне вредности често у сенци брзине и површности, овај дан је подсетник да духовна чврстина и данас има своје место. Да вера, као тиха снага, није препрека модерности – већ њен темељ.

Зато је Видовдан дан погледа – уназад, али и према горе. У вечност. У светлост Царства небеског.