Дан државности Србије државни је празник и обележава се 15. и 16. фебруара, а установљен у спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године подигнут Први српски устанак и дан када је у Крагујевцу 1835. године проглашен први Устав Кнежевине Србије — Сретењски устав. Због ова два историјска догађаја која су се догодила истог датума, овај датум је најбитнији у политичком, културном и историјском календару Србије.

Сретењски устав имао је 14 глава а његов писац био је Димитрије Давидовић. Овим документом су регулисана питања цркве, државних обележја, ингеренција Државног совјета и Народне скупштине а као званични језик у судству и управи одређен је српски. Такође, њиме је у Србији укинут феудализам (међу првима у Европи) и уједно је представљао најисточнији одблесак Француске револуције. Устав никада није заживео у пракси, јер су одмах против њега устале Аустрија и Русија, због тога што нису ни оне имале законе таквог типа, а камоли да дозволе да једна мала Србија која је до јуче била у турском вазалству одједном доноси тако либералан демократски устав.  

Иако је Дан државности, он уједно представља и Дан уставности Србије, као и дан сећања на почетак Српске револуције. Дан државности Србије се славио до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након чега је укинут, а затим је у Србији поново почео да се слави од 2002. године.

 Празник Сретење Господње који славе православни хришћани установљен је још у најстаријем периоду хришћанства али се свечано почео прослављати за време владавине византијског цара, Јустинијана I, који је овај празник завео 554.године непосредно по завршетку Св. Софије у Цариграду. Овај празник обележава се 15.фебруара по Грегоријанском календару, односно 02.фебруара по Јулијанском календару. По црквеној доктрини, на Сретење је Богородица, четврдесетог дана од рођења Исуса Христа, отишла у храм да принесе жртву и тамо срела старца Симеона који је у малом Исусу препознао Спаситеља. Тај сусрет малог Исуса и праведног старца је хришћански празник – Сретење Господње.