Александар Ранковић, познат као Лека, био је један од најутицајнијих политичара социјалистичке Југославије. Његова каријера, од револуционара и народног хероја до потпредседника државе, завршила се нагло на чувеном Брионском пленуму 1966. године, што је означило прекретницу у југословенској историји.

Успон
Рођен 28. новембра 1909. године у Дражевцу код Обреновца, Ранковић се рано прикључио Комунистичкој партији. Током Другог светског рата био је члан Врховног штаба и један од организатора ОЗНЕ, службе безбедности нове Југославије. После рата постао је министар унутрашњих послова, а касније и потпредседник СФРЈ. Сматран је Титовим најближим сарадником и „чуваром система“.

Брионски пленум
У јулу 1966. године, на Брионима, Ранковић је оптужен да је служба безбедности прислушкивала самог Тита. Иако никада није доказано да је лично наредио такве радње, политичка одлука била је јасна – Ранковић је смењен и уклоњен из свих функција. Његов пад означио је крај централизоване контроле и почетак јачања републичких структура, што ће касније имати далекосежне последице по јединство Југославије.

Наслеђе
Ранковић је остао упамћен као народни херој и симбол једне епохе. За једне је био бранилац јединства и стабилности, док га други памте као оличење репресије. Његова смрт 1983. године у Дубровнику изазвала је масовно окупљање грађана на сахрани у Београду, што је показало да је и после политичког пада остао фигура од огромног значаја.

Смена Александра Ранковића била је више од политичког обрачуна – била је сигнал да се Југославија мења. Његов успон и пад и данас се посматрају као кључни тренутак у историји земље, а питање „шта би било да је Ранковић остао“ остаје отворено у колективном сећању.