На југоистоку Србије, на граници са Македонијом и Бугарском, у општини Трговиште, на атару села Доња Трница у долини реке Пчиње налази се природни феномен звани Вражји камен. На први поглед подсећа на оне у Куршумлији (Ђавоља Варош), а и по имену има сличности (Ђаво – Враг).
Овај локалитет налази се на неких 3 километара од Трговишта. Делује нестварно и веома је атрактиван. Настао је ерозијом стена. Река Пчиња је успела да просече стену и да изваја камене стубове који су високи од 50 и 60 метара.
По причању старих људи сазнали смо да се ово место називало и “Просечник”(место на коме је река Пчиња просекла стену).
Овако необично место наводило је људе да приповедају различите приче о настанку овог места. Оно што још додатно фасцинира, то је камена црква на врху која има импресиван положај. Ова тајанствена богомоља посвећена је Пресветој Богородици.
По историјским изворима, њу је у другој половини 14. века подигао или обновио зет цара Душана властелин Дејан Марковић, за време владавине Уроша Нејаког, последњег владара из династије Немањића.
Постоје много легенди и веровања о настанку Вражјег камена и о томе зашто се црква налази баш ту.
Најчешћа верзија приче мештана Трговишта је о томе како су Ђаволи покушавали да преокрену ток реке Пчиње како би текла према Бугарској. Они су кидали стене али ипак нису успели у својој намери.
О градњи цркве такође је најприхваћенија легенда о томе како су становници околних села покушавали да зидају цркву поред реке. Све што су они урадили у току дана, то би Ђаволи у току ноћи однели на врх Вражјег камена. Људи су неколико пута враћали материјал назад али им је досадило и онда су на том месту и изградили цркву. Све у свему, да ли има истине у овоме или не, једно је тачно, а то је да се црква стварно налази на том месту.
Постоји још једна занимљива прича о томе зашто нема венчања и крштења у овој цркви. Наводно су се заволели момак и девојка из Доње Трнице, он је био веома богат а она веома сиромашна. Ову љубав нису одобравали родитељи, али пошто је љубав била велика и млади нису хтели да одустану, родитељи нису имали куд па су организовали венчање. Наравно церемонија је била у наведеној цркви и све је протекло како треба док младенци нису изашли из цркве. Они су узјахали своје коње, младожењин коњ се уплашио и потрчао ка литици одакле је пао заједно са младожењом. Када је млада то видела и она је скочила за њим.
Упркос причама о проклетству овог места и да је ова трагедија разлог зашто се више нико не венчава ту, постоји једно позитивно веровање које се проширило међу људе о томе да боравак у овој цркви лечи неплодност (стерилитет).
Са унутрашње стране на зидовима су сачуване фреске које су веома добро урађене.
Данас су у њој ретке литургије, верници се окупљају у већем броју једино за празнике које она слави, Велики Петак и на рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина.
Велики је туристички потенцијал за развој општине јер привлачи погледе пролазника. На добром је месту јер је у близини пута, тачније испод самог Вражјег камена пролази пут. Црква Свете Богородице налази се под заштитом државе од 1958. године а на листи споменика од великог значаја налази се од 1983.године.
Пише: Проф. историје Иван Стојановић
