Сунце је први и најсавршенији сат који је човек икада познавао. По ведром дану, Сунце сија на објекте на Земљи и баца сенку која се креће правилно паралелно са ротацијом Земље око своје осе. Чак и у давна времена људи су размишљали о прављењу сунчаних сатова. Забили би штап у зид и потом пратили његову сенку. Иако се не зна тачно, верује се да су прве сунчане сатове направили Сумерани пре више од 5000 година.

Римљани и Грци су познавали многе врсте сунчаних сатова, али су за мерење времена у кратким периодима и током ноћи користили водене и пешчане сатове зване клепсидре, који су користили приближно равномеран ток воде или песка кроз уски отвор из једног суда у други. Римљани су користили такве сатове на састанцима за мерење времена одређеног за поједине говорнике.

Истовремено су правили водене сатове у којима, како ниво воде пада, опада и цифра која штапом на ваљку показује време. Друге генијалне методе мерења времена биле су коришћење свећа и уљаних лампи. Сатови који су радили на овој основи остали су у употреби до 1800-их, али никада нису били савршени. Теоретски, свећа и уље треба да гори уједначеним ритмом, па се мерењем колико је свећа или уље изгорело, треба знати колико је времена прошло. Велики искорак направљен је у конструкцији уређаја за мерење времена када је Галилеј открио закон клатна. Године 1657, примењујући Галилејево откриће на сатове, холандски научник Кристијан Хајгенс произвео је први сат са клатном, који је прилично тачно показивао време.

Све до 16. века производили су се стони сатови са веома компликованим механизмима. Ови сатови су се постепено усавршавали и постајали све већи, да би на крају постали прави комади намештаја са уграђеним клатном. Отприлике у исто време почели су да се праве све мањи сатови. Временом су постали драгоцени предмети са лепим украсима и гравурама, а прављени су од племенитих метала. Људи су често носили сатове око врата као огрлице, па су служили и као украс. Проналазак џепног сата приписује се Немцу Петеру Хенлајну 1510. године. Дуго су најпознатији произвођачи џепних и стоних сатова били Немци, који су били веома инвентивни у стварању чудних и оригиналних облика.

У међувремену, сатови на торњевима и кулама постали су права ремек-дела. Неки су били толико компликовани да су приказивали догађаје од астрономског значаја, као што су помрачења Сунца и Месеца. На другим, када би откуцао одређени сат, бројке би почеле да се померају као на чувеном сату у Венецији или овде у Дубровнику.

Историја сатова напредовала је 1867. године када је Швајцарац Џорџ Роскопф донео масовно произведене сатове на тржиште. Пре тога, сатови су били веома скупи и поседовали су их само најбогатији људи, а масовна производња је значила да су постали релативно јефтини. Од тада се произвођачи сатова такмиче у производњи једноставнијих и савршенијих сатова и таквих конструкција како би могли да се користе у различите сврхе.

Први атомски сат пуштен је у рад 1948. године, док данас постоје бројни електрични и батеријски сатови, од којих треба издвојити дигиталне.

Извор: skole.hr