Наше друштво се налази у транзицији, што за породицу представља отежавајућу околност, јер она треба да превазиђе бројне препреке које су у условима транзиције бројније. Свака друштвена криза неминовно утиче и на породицу, што се одражава на њену васпитну функцију. Постојање кризних ситуација у породици отежава постизање успеха у школи. Зато је нужно стално преиспитивати постојећу школску праксу. У циљу постизања што бољих резултата, потребно је искористити све расположиве ресурсе на што функционалнији начин, испитати и уочити све могућности, добре стране, али и недостатке и одредити развојне приоритете и циљеве. Уочавање недостатака сарадње родитеља и школе, као и предузимање низа конкретних корака за отклањање истих, утицаће на квалитет учења и знања ученика, на квалитет наставе и школска искуства свих учесника образовно-васпитног процеса.

Узимајући у обзир теоријски приступ, лично искуство и резултате истраживања, долази се до следећих закључака: простор сарадње школе/наставника и породице/родитеља је сложен, динамичан и премрежен је бројним факторима. Неки од тих фактора утицаја обухваћени су овим истраживањем у настојању да се расветле виђења која се о сарадњи наглашавају у оквирима школе и из којих се обликује одговор на све гласније поруке о важности учешћа родитеља у активностима везаним за школовање њихове деце. Резултати истраживања подржавају напуштање традиционалног приступа у организовању рада са родитељима и потребу увођења динамичког процеса у сложену проблематику сарадње школе и породице. Потенцијал за овакав развој свакако постоји у нашој школи, на шта указује неколико налаза овог истраживања. Резултати бројних истраживања сугеришу да развијању процеса сарадње са родитељима мора претходити системско и систематично отварање теме на нивоу сваке конкретне акције, а исход би био формулисање оперативних принципа, праваца и форми сарадње, односно програма који би се понудили родитељима.

Пракса је показала да и школа и родитељи препознају важност међусобне сарадње, као и да велики проценат испитаника сматра да су родитељи спремни на сарадњу. Родитељи који су проценили да нису спремни на сарадњу са школом као разлог су, углавном наводили недостатак времена, као и своју некомпетентност у овој области. Подаци показују да је родитељима поред постојања њихове спремности на сарадњу, потребно пружити додатна знања о овој теми. Што се тиче прилика за изношење свог мишљења о активностима које се у школи предузимају и учешћа у њиховом планирању и реализацији, подаци показују пасивност већег броја родитеља, односно њихово недовољно ангажовање. Видљива је и недовољна заступљеност начина и облика остваривања сарадње. И даље су доминантно присутни родитељски састанци и индивидуални разговори. Други облици сарадње као што су трибине, предавања, семинари, различите активности и акције, углавном су мање заступљени. Према томе, у школској пракси доминира једноличност у погледу садржаја и облика сарадње породице и школе. Најефикаснији и најбржи пут изградње снажног партнерства школе и родитеља је успостављање дијалога, креирање стратегије развоја школе и спровођење координираних групних и индивидуалних активности на челу са директором школе. Дух партнерства најбоље се развија на нивоу школе и онда преноси на наставнике и родитеље као појединце. Важно је да цела школска заједница створи мисију, стратегију и оквире партнерства, да перманентно оснажује кроз радионице, континуирано усавршавање и размену идеја, те евалуацију резултата. Као особе у директном контакту са родитељима, иницијативу у стварању партнерства требало би да преузму наставници. Потребно је дати до знања родитељима да школа жели заједно са њима радити на томе да постане место где ће деца бити у првом плану.

Истраживање нам поручују да је потребан континуирани рад на побољшању тренутног стања. Неопходно је заинтересовати и мотивисати родитеље за пуну сарадњу са школом. Са друге стране, и наставници треба да усавршавају своје комуникацијске вештине, да се и сами континуирано усавршавају. Сарадњом породице и школе стварају се услови за уочавање одређених проблема у понашању, откривање њихових узрока и предузимање мера за њихово елиминисање и спречавање. Због тога је значајна континуирана сарадња породице и школе која треба да буде непосредна и отворена, заснована на међусобном разумевању и поверењу, односно треба да има одлике партнерског односа. Школа треба да даје најважнији подстицај успостављању партнерства. Она треба бити та која ће отворити своја врата родитељима и омогућити им да се укључе у образовање своје деце и јачање школске заједнице.

Значење квалитетног школског образовања огледа се у повећаном степену информисања (друштвене мреже, медији). Отвореност родитеља за проблеме васпитања и образовања у свету се мери распрострањеношћу листова за родитеље. Такву праксу треба увести у нашој школи. Због тих околности је општа слика о школи врло нејасна, а родитељи се са школом повезују преко практичне и конкретне везе са врло усмереним интересом за њу и циљеве образовања свога детета.

Долазимо до закључка да је сарадња са родитељима велики изазов коме је потребно посветити посебну пажњу како би се осигурао квалитет образовања. У циљу осигурања квалитета, потребно је да директори школа континуирано сагледавају и анализирају образовно-васпитне процесе и усмеравају поједине активности. Од њих се тражи да користе знања, умења и вештине које поседују како би се суочили са променама и процесима развоја, да размишљају унапред и да имају решења за потенцијалне проблеме. Улога директора у развијању сарадње са родитељима огледа се кроз рад на утврђивању потреба које се јављају на нивоу целог система, стварању климе која влада у школи (општи односи унутар школе, унапређивање односа са родитељима), мотивисању запослених за континуирано професионално усавршавање. Поменутим активностима можемо додати и то да су потенцијали улоге директора и у томе да подстиче запослене да истражују сопствену праксу сарадње са родитељима, настојећи да разумеју и објасне изазове, могућности, тешкоће и препреке које им непосредно искуство доноси. Такође, у склопу промена у савременом образовном систему, неопходни аспект улоге директора је и то да буду лидери промишљања и подржавања промена, а када је реч о партнерству са родитељима, да подстичу промене у начину мишљења и функционисања свих учесника образовног процеса. У складу са овим сегментом улоге директора, важно је да он препозна потенцијале колектива (различите нивое искуства сарадње и различите перспективе) и да створи могућности да се бројна и разнолика искуства интегришу у смислене програме и активности.